Noc.…Jos jedna u nizu, naizgled obicna... I ja sam mislila da je tako. Sredjivala sam vitrinu svojih misli i naisla na jednu staru, ali jos uvek prisutnu… Bas me je iznenadilo sto je nisam izbacila... Ali, verujem da bih je ponovo negde pokupila...
U njoj su se kovitlale truncice o zivotu. Sta li je to? Cujem od nekoga da je neko umro. I zaboravim. Takvih je vesti mnogo. A, onda, pomislim - koliko u stvari jedan zivot znaci? Pomislim o svim dnevnim brigama, i setim se d ace sve nestati jednom, biti zaboravljene, dok ce se negde nesto desavati... A ja necu imati prilike tome da prisustvujem... I zadrhtala sam. Ispustila sam tu misao, namerno, ne zelim da krasi moju vitrinu vise. I, opet, po ko zna koji put, tanke niti bile su dovoljne da je spasu od pada. I utkala se ponovo, u svaki delic mene... Svemir, beskraj... I, ja sam samo neko zalutalo zrno u odnosu na sve to... A opet se osecam ponekad tako bitnom... Osecam da mi je dovoljno da me samo bar neko voli da bi se iz zrna razvilo nesto vise... A jednom ce vetar jace duvati i odneti sva zrna. I, onda, sta ce ostati? U tom trenutku osetih deja vu. Ovo je vec ispricana prica, ponovljena rec...
I, sta je onda zivot? Vitrinu cu ostaviti pomalo neurednu, uvek je takva. Ali, nikako ne mogu da nacinim tezak korak i da je pospremim u potpunosti. Zadrhtim od same pomisli da jednom nece pored mene biti ljudi koje volim neizmerno... I, necu to prihvatiti, znam. I, sta ce mi onda zivot? Da bih se plasila od same pomisli da cu izgubiti nekoga koga najvise volim. Necu i ne mogu to da prihvatim! Vitrina se zaljuljala. Odlucih da je primirim. Neke stvari ce zauvek ostati u njoj. Previse su snazne da bi ih odbacila... A ja isuvise slaba za tako nesto...
Odustala sam od spremanja... Mozda neki drugi put...
U njoj su se kovitlale truncice o zivotu. Sta li je to? Cujem od nekoga da je neko umro. I zaboravim. Takvih je vesti mnogo. A, onda, pomislim - koliko u stvari jedan zivot znaci? Pomislim o svim dnevnim brigama, i setim se d ace sve nestati jednom, biti zaboravljene, dok ce se negde nesto desavati... A ja necu imati prilike tome da prisustvujem... I zadrhtala sam. Ispustila sam tu misao, namerno, ne zelim da krasi moju vitrinu vise. I, opet, po ko zna koji put, tanke niti bile su dovoljne da je spasu od pada. I utkala se ponovo, u svaki delic mene... Svemir, beskraj... I, ja sam samo neko zalutalo zrno u odnosu na sve to... A opet se osecam ponekad tako bitnom... Osecam da mi je dovoljno da me samo bar neko voli da bi se iz zrna razvilo nesto vise... A jednom ce vetar jace duvati i odneti sva zrna. I, onda, sta ce ostati? U tom trenutku osetih deja vu. Ovo je vec ispricana prica, ponovljena rec...
I, sta je onda zivot? Vitrinu cu ostaviti pomalo neurednu, uvek je takva. Ali, nikako ne mogu da nacinim tezak korak i da je pospremim u potpunosti. Zadrhtim od same pomisli da jednom nece pored mene biti ljudi koje volim neizmerno... I, necu to prihvatiti, znam. I, sta ce mi onda zivot? Da bih se plasila od same pomisli da cu izgubiti nekoga koga najvise volim. Necu i ne mogu to da prihvatim! Vitrina se zaljuljala. Odlucih da je primirim. Neke stvari ce zauvek ostati u njoj. Previse su snazne da bi ih odbacila... A ja isuvise slaba za tako nesto...
Odustala sam od spremanja... Mozda neki drugi put...
Нема коментара:
Постави коментар