Juče sam se pitao kako da napišem ovu temu i šta je tako čudno u učenju genitiva, prostih brojeva i građe ćelije. Jutros sam dugo čekao red u prodavnici i posmatrao ljude. Najednom kao da mi se upalila lampica i shvatio sam da je moj svet zaista čaroban.
Mama mi je rekla da detinjstvo neprimetno dođe i neprimetno ode. I tako samo sećanje ostane kao dokaz za taj čudesni svet. Hvala Bogu, pomislio sam, ja još uvek uživam u njemu. Ako zaboravim za onaj bod za peticu i to što sam išvrljao komšijina vrata i još neke sitnice moji dani su divni i bezbrižni. Obojeni su smehom i druženjem. Detinjstvo ima moć da za tren budeš na Marsu, a zatim na reliju u Italiji. Pre nekoliko dana sam bio kapetan Nemo, a sledećeg dana gadni bandit sa Divljeg zapada. Srećan sam što trčim oko zgrade, što kao vetar jurim na biciklu, pa i zbog onog razbijenog prozora na Milanovoj radnji. Oećam se kao Princ od Persije kada uđem u svoju sobu i zaronim u carstvo igračaka. Sve ovo je proizvod mašte i tog, zaista, čudnog sveta detinjstva.
Možda neki od nas to još uvek ne shvataju.
"Nema sveta ni planete
gde ne može stići dete..."- reče Ljubivoje Ršumović.
Ja sam shvatio u čemu je čarolija.gde ne može stići dete..."- reče Ljubivoje Ršumović.
Нема коментара:
Постави коментар